Tanka linija između sna i pakla

Kada razmišljamo o putovanju, uglavnom nam je prva pomisao neka rajska plaža ili divna hrana, poneka znamenitost, priroda ili zabava, ali svakako nije pakao. Ne baš pakao sigurno, jer ko bi putovao da se nadje u situaciji koju bi radije zaboravio pre no slikao.

Moje studijsko putovanje u Češku počelo je entuzijastično. Jedan veliki kofer pun haljina za nastup, cipela i nakita, drugi pun zimskih stvari. Bio je to ledeni januar, a ja sam se do te mere fokusirala na pevanje i moj nastup sa orkestrom da nisam stigla previše da obratim pažnju na sve detalje i sitnice puta. Znala sam da stižem ujutru oko 5 u Prag i da ubrzo imam sa iste stanice autobus za Karlove Vari gde je trebalo da provedem naredne dve nedelje družeći se sa ljudima iz celog sveta i eminentnim profesorima i pijanistima, radeći na interpretaciji i spremajući veliki koncert.

Ono što nisam mogla da predvidim, a što mi je bila lekcija za ceo život bilo je-ne možete verovati auto-prevoznicima!

Naime, krenuli smo noću, i ja sam jedna od onih osoba koja zapravo može noću da spava u autobusu. Poneka pauza i sve je delovalo sasvim u redu. Dok u jednom momentu nisam shvatila da letimo kroz Slovačku, da smo prošišali Bratislavu i da stižemo u Prag oko 1 ujutru! Svakako, u drugačijim okolnostima, radovala bih se kraćem putovanju, ali počela je da me hvata panika i strah me je obuzeo kako se svest rađala o činjenici da ću biti ostavljena u nepoznatom gradu, sama, na notorno ne baš prijatnoj, autobuskoj stanici. Čekajući prvi jutarnji autobus za dalje. Na hladnoći. Sa dva kofera i ogromnom torbom. Sama. Imala sma drugaricu u Pragu kod koj je navodno bila gužva i nije bilo mesta, tako da sam doživel i tu vrstu šoka, da mi neko na koga sam mislila da mogu da računam-okrene ledja.
Apsolutno nikog se nije ticao moj problem, vozači su me izignorisali, pa ne znaju ko mi je rekao da stižemo kasnije, pa sajt nije sa aktuelnim informacijama, pa sad nema granica više pa sve ide brže, pa to je baš super.
Da, za njih. I bilo bi i za mene…ali…

Stigli smo u Prag, u roku od dva minuta su svi nestali, vozači su mi rekli da idu negde na periferiju u neki motel i onda dalje, a to mi je isto daleko od stanice baš, okrenuli se i otišli. Ostala sam sama, na ulici, potpuno smrznuta, užasnuta u mraku, sa jednom trepćućom uličnom lampom, očajna.
Da tu ne bude kraj mojim mukama, shvatila sam sledeću stvar-autobuska stanica je bila zaključana.
Da, zaključana do te mere da nigde nije bilo mesta da se sedne, skloni, ništa. Nigde nikog…iskreno mogu reći da ne znam da li sam ikada pre ili posle bila toliko uplašena.


U tom je naišao taksi u koji sam snebljivo i sa dozom opreza nekako, nemajući baš ni drugi izbor, ušla.
Objasnila sam mu da mi hitno treba bilo kakav smeštaj i on me je zaista izvozao u krug, prilikom čega sam shvatila da je Prag noću, za razliku od Beograda potpuno prazan. Hoteli ne primaju. Nemaju mesta. Ne rade. Nema nikog. Ne otvaraju vrata…
Već očajni stigli smo nazad skoro odakle smo pošli i tu svratili do nekakvog neuglednom, memljivog hotelčića gde su se umilostivili da mi daju sobicu i gde me je taksi ostavio, naravno odravši me za vožnju čisto da se osetim kao i svaki turista u Beogradu, tj kao kod kuće.
Soba je bila blagi užas, puna bubašvaba, bez tople vode, digla sam sve stvari na stolice ne želeći ni da mislim šta je tek ispod kreveta ili oko mene. Umirila sam se gledajući sinhronizovane Prijatelje na Češkom, i nekako na jedvite jade zaspala.
Trebalo mi je dva dana da se otkočim i smirim, u povratku sam se bolje organizovala i provela par dana u Pragu turistički i na miru, ali sam naučila nešto jako važno o sebi i tome kako (ne) treba putovati.
Naučila sam da svojim prijateljima koji dolaze u sve većem broju preporučim da iznajme apartman u Beogradu (recimo ovako neki – ovde), pouzdan i budu bez brige.
Naučila sam da imam plan za slučaj nužde i da nikad ne dozvolim sebi da pred neki važan događaj ili aktivnost trpim bol, strah i stres. Ukoliko već nemam mesta za moje goste, ili oni dolaze nekim svojim aranžmanom, da bismo to vreme najbolje moguće iskoristili, bilo da je u pitanju njihov koncert, pa im treba mir, bilo da dolaze na neki koncert sami, festival, konferenciju ili čisto da se provedu, mirni smo i bezbrižni svi, a pouzdano sarađujem sa ljudima za koje znam da će mi obezbediti da bezbrižno posvetim vreme druženju, a ne brigama o tome kako im je i da li je sve u redu. Ako imate goste i želite im divno vreme u Beogradu, razmislite dobro. I zbog vas i zbog njih.

Autor: Marija Gajić

Leave a Comment